Svi­jet je pri­je ne­ki dan ob­le­tje­la vi­jest da je u Be­o­gra­du pre­mi­nu­la Ve­sna Vu­lo­vić, le­gen­dar­na stju­ar­de­sa, ko­ja je 26. ja­nu­a­ra 1969. go­di­ne, pre­ži­vje­la tra­ge­di­ju „JAT“-ovog avi­o­na na če­ho­slo­vač­kom ne­bu, od­no­sno pad sa vi­še od de­set hi­lja­da me­ta­ra.
Bio je to za­vr­šni čin tra­ge­di­je ju­go­slo­ven­ske le­tje­li­ce DC 9-32 na li­ni­ji Ko­pen­ha­gen – Za­greb, ko­ju je obo­ri­la mi­na pod­met­nu­ta od stra­ne usta­ških te­ro­ri­sta, tra­ge­di­je u ko­joj je stra­da­lo 28 put­ni­ka i čla­no­va po­sa­de, a je­di­ni pre­ži­vje­li, je­di­ni svje­dok ko­ji je mo­gao da ka­že šta se de­si­lo i ka­ko je bi­lo, bi­la je mla­da, ta­da dva­de­set­dvo­go­di­šnja stju­ar­de­sa Ve­sna Vu­lo­vić, ko­ja je pre­ži­vje­la, iako je pa­la sa vi­si­ne od tač­no 10.160 me­ta­ra.
Ne­sre­ća se, ka­kve li slu­čaj­no­sti i iro­ni­je, de­si­la iz­nad mje­sta Srp­ske Ka­me­ni­ce u Če­ho­slo­vač­koj, a to što je Ve­sna Vu­lo­vić, upr­kos stra­vič­nim po­vre­da­ma – po­red osta­log, frak­tu­ra lo­ba­nje, slo­mlje­ne obje no­ge i tri kič­me­na pr­šlje­na – ipak pre­ži­vje­la, bi­lo je sen­za­ci­ja ko­ja je od­mah na­šla mje­sto u Gi­ni­so­voj knji­zi.
Na­rav­no, bio je to i ve­li­ki iza­zov za no­vi­na­re – re­por­te­re iz ci­je­log svi­je­ta, ko­ji su se sja­ti­li u Če­ho­slo­vač­koj u že­lji da ču­ju i za­pi­šu ži­vu ri­ječ mla­de stju­ar­de­se, ko­ja je pre­ži­vje­la ono što de­fi­ni­tiv­no i za sva vre­me­na iz­gle­da i ne­vje­ro­vat­no i ne­mo­gu­će. Me­đu nji­ma se na­šao i ta­da tri­de­set­tro­go­di­šnji re­por­ter mla­dog be­o­grad­skog ve­čer­njeg dnev­ni­ka „Po­li­ti­ka eks­pres“ Ste­van Še­vić.
Čim su stra­šne ra­ne Ve­sne Vu­lo­vić ma­lo sa­ni­ra­ne u Če­ho­slo­vač­koj, iz Be­o­gra­da je upu­ćen spe­ci­jal­ni avi­on sa eki­pom lje­ka­ra da je pre­u­zmu i pre­ve­zu na da­lje li­je­če­nje u ov­da­šnjim bol­ni­ca­ma. U avi­o­nu ko­ji je upu­ćen po Ve­snu Vu­lo­vić bio i no­vi­nar Ste­van Še­vić. On je sa po­sa­dom ude­sio da u po­vrat­ku, baš na 10.000 me­ta­ra vi­si­ne, na­pra­vi in­ter­vju sa Ve­snom Vu­lo­vić, ko­ji će „uži­vo“ pri­ma­ti ste­no­gra­fi „Po­li­ti­ke“ i ko­ji se sju­tra­dan kao ve­li­ka eks­klu­zi­va po­ja­vio u „Po­li­ti­ki­nim“ iz­da­nji­ma.
U po­vrat­ku, me­đu­tim, kad je Ve­sna Vu­lo­vić već bi­la smje­šte­na u avi­on, Še­vi­ća je na ste­pe­ni­štu sa­če­kao pi­lot i sa­op­štio mu da on ne mo­že unu­tra jer je iz Be­o­gra­da na­re­đe­no da uz Vu­lo­vić­ku u le­tje­li­ci mo­gu bi­ti sa­mo lje­ka­ri. Še­vić je shva­tio da mu je ne­ko od za­vi­dlji­vih ko­le­ga iz kon­ku­ren­ci­je po­mr­sio kon­ce i u oča­ja­nju je iz nov­ča­ni­ka iz­va­dio fo­to­gra­fi­ju svo­je dje­ce i po­ka­zao je pi­lo­tu:
– Ako ja ne uđem u ovaj avi­on i ne oba­vim što sam na­u­mio, ova dje­ca će osta­ti glad­na...
On­da se i pi­lot ma­šio nov­ča­ni­ka i iz­va­dio sli­ku svo­je dje­ce:
– Ako ja te­be da­nas pu­stim u avi­on, i ova dje­ca će osta­ti glad­na...
Bio je to je­dan od ri­jet­kih no­vi­nar­skih za­da­ta­ka ko­ji ni­je uspje­šno oba­vio Ste­van Še­vić...
Tač­no 42 go­di­na ka­sni­je, 10. ok­to­bra 2011. sta­lo je i ve­li­ko, ple­me­ni­to sr­ce Ste­va­na Še­vi­ća, jed­nog od naj­po­zna­ti­jih, a sva­ka­ko naj­o­so­be­ni­jih re­por­te­ra ko­je je iz­nje­dri­la „Po­li­ti­ki­na“ ku­ća, ko­je je ima­lo srp­sko pa i ju­go­slo­ven­sko no­vi­nar­stvo. Vjer­nik i po­da­nik ove „ta­ko li­je­pe, a ta­ko pro­kle­te pro­fe­si­je“, „sve­šte­nik gre­šne cr­kve“, ka­ko bi re­kao Še­vi­ćev ko­le­ga i brat po du­hu i pe­ru, Vas­ko Iva­no­vić, oti­šao je na po­sled­nji put sa ko­jeg se ni­ka­da ne­će vra­ti­ti ni­ti do­ni­je­ti ne­ku no­vu bi­ser-pri­ču, ka­kve je de­ce­ni­ja­ma po­da­ri­vao či­ta­o­ci­ma i uti­rao ne­iz­bri­si­vi trag u ju­go­slo­ven­skom žur­na­li­zmu.Bu­do Si­mo­no­vić


Lič­ki mar­kan­tan, voj­vo­đan­ski pi­tom

Li­ča­nin po ocu, Cr­no­go­rac po maj­ci, Ste­van Še­vić je ro­đen 1936. go­di­ne u Ka­di­nom se­lu u Ma­ke­do­ni­ji, rat pro­veo sa ro­di­te­lji­ma kao iz­bje­gli­ca i prog­na­nik, a po­tom se skra­si­li kao ko­lo­ni­sti u se­lu Ja­bu­ka kod Pan­če­va. Kao još ne­svr­še­ni prav­nik, za­ku­cao je na vra­ta „Po­li­ti­ke“ i za krat­ko vri­je­me se afir­mi­sao kao iz­vr­stan re­por­ter. Ostao je ci­je­log vi­je­ka u „Po­li­ti­ki­noj“ ku­ći, a naj­vi­še u „Eks­pre­su“. Oba­vljao je vi­še ured­nič­kih funk­ci­ja, ali je ipak naj­vi­še vo­lio pe­ro:
– Lič­ki mar­kan­tan, voj­vo­đan­ski pi­tom, ne­pre­va­zi­đe­ni ko­zer i šar­mer, ko­jeg je kra­si­la li­je­pa ri­ječ i ši­rok osmi­jeh, čo­vjek oko ko­jeg se pri­ja­te­lji i ko­le­ge ni­kad ni­su mo­gli sa­gla­si­ti da li je ljep­še go­vo­rio ili pi­sao – re­kao je po­vo­dom smr­ti Ste­va­na Še­vi­ća nje­gov znat­no mla­đi ko­le­ga Si­ni­ša Ru­žić.